Јован Деретић: Кратка историја српске књижевности
I
Стара књижевност
У словенским сеобама на Балкан у току 6. и 7. века Срби су се највећим делом сместили у планинској унутрашњости западног дела Полуострва, заузевши тако средишњи положај између источне и западне скупине јужнословенских племена. Тај смештај одиграће значајну улогу у историји и култури српског народа.
У домаћим и страним изворима средњега века као српска важила је не само област у унутрашњости – Србија у ужем смислу, коју византијски историчар 10. столећа Константин Порфирогенит назива Крштеном Србијом – него и приморске покрајине Захумље, Травунија и Дукља, које су у раном средњем веку биле самосталне или полусамосталне а касније ће све ући у састав најважније српске политичко-правне формације средњег века, државе Немањића. Првобитна Босна пак, која се простирала у горњим токовима река Босне и Врбаса, налазила се у саставу српске државе до 10. столећа, када се одвојила од источне области, Рашке, и почела се развијати као самостална држава.
Упоредо с тим политичким збивањима, у којима су се првобитне државне јединице спајале и поново раздвајале, текли су дубљи процеси етнополитичког и културног формирања народа, чији се појавни облици, услед недостатка писаних докумената, једва могу назрети. У дотицају с позноантичким, хеленским и романским светом, нарочито после примања хришћанства, Срби су се почели мењати и цивилизовати. Тај процес текао је споро, спорије у унутрашњости него на периферији, и спорије, по свој прилици, него код других јужнословенских племена, која су се сместила ближе средиштима тадашњег културног света. Он је захватио углавном горње слојеве друштва, док се обичан пук у бити мало мењао, нарочито онај у дубљој унутрашњости, у планинском подручју, где се првобитно налазило језгро његово. У каснијим бурним историјским збивањима то ће подручје постепено губити некадашњи политички значај, али ће становништво што га је настањивало и даље остати цивилизацијски најконзервативнији и демографски најактивнији део народа. Ту ће се најдуже очувати пагански обичаји и веровања као и прастари облици усменог народног стваралаштва који ће допринети до најновијег времена и послужити као један од основних елемената за духовни препород српског народа и стварање модерне српске нације.
Дубљем продору културе међу Србе и дуге словенске народе сметале су и језичке баријере. Једини културни језици Европе тог доба били су грчки и латински; они су имали своја уређена писма, једино су на њима писане књиге, њима се служило и проповедало у црквама. Тек када су добили сопствено писмо и стали писати књиге на свом језику, Словени су могли широко прихватити савремену хришћанску културу и сами јој током средњег века давати значајан стваралачки допринос.
Почеци српске писмености
Творци словенске књиге били су два учена Грка из Солуна, Константин (у монаштву Ћирило) и Методије. Они су научили словенски језик од македонских Словена из околине Солуна, мисионарски рад започели су у Моравској 863. године, а затим га проширили на суседну Панонију. Њихови ученици, пошто су након Методијеве смрти (885. г.) протерани из Моравске, разишли су се по земљама словенског југа и у новим, повољним приликама развили су, раширили и довели до коначне победе дело својих учитеља. Нове школе словенске књиге, од којих су најважније охридска, у Македонији (за њу је везан рад Климента и Наума, најистакнутијих ученика солунске браће) и преславска, у источној Бугарској, постале су жаришта из којих се ширила словенска књига и хришћанска мисао по земљама словенског југа и истока.
Делатност Ћирила и Методија и њихових ученика, без обзира на место и државу где се развила, имала је општесловенски карактер. Општесловенске су и најважније тековине њиховог рада: словенска писма, глагољица и нешто познија, ћирилица, први словенски књижевни језик, у науци назван старословенским, и књижевност створена на њему. Ћирило-методијевско наслеђе постаће заједничка основа свих књижевности црквенословенског круга, међу њима и српске; њих ће вековима повезивати заједнички књижевни језик и јединствена православно-византијска културна оријентација.
У време када су деловали Ћирило и Методије у Србији је владао кнез Мутимир, за чије се владавине хришћанство дефинитивно утврдило међу Србима. Има индиција да је тај догађај повезан са словенском мисијом у суседној Панонији. Томе у прилог говорило би једно писмо папе Јована VIIIкнезу Мутимиру у којем се српски кнез позива да своју земљу у црквеном погледу подреди панонској дијецези, на чијем је челу стајао Методије. Је ли тада дошло до продора словенске књиге међу Србе или се то догодило, касније, из словенских културних жаришта у Македонији и Бугарској, остаје отворено питање. У првих неколико векова постојања словенске писмености има свега неколико споменика који су, судећи по језику, потекли с нашег тла: глагољско Маријинско јеванђеље из 11. века, два одломка из Апостолских дела, писана такође глагољицом и позната под називом Гершковићев односно Михановићев одломак (први од њих неки стављају у 11. век). О постојању словенске писмености на нашем терену говоре и сачувани епиграфи: – Темнички натпис (10-11 век),Хумска плоча (10-11 век), Плоча судије Градише (12. век), Натпис на плочи у Полицама крај Требиња (друга половина 12. века). Најстарији споменик народног језика јесте писмо босанског бана Кулина Дубровчанина из 1189. Оно је, као и сви споменути епиграфи, писано ћирилицом. Из исте епохе потиче и најстарија ћирилска књига српске редакције, јеванђеље захумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање. Написано на пергаменту лепим, крупним словима тзв. уставне ћирилице и украшено стилизованим иницијалима и минијатурама у боји и злату,Мирослављево јеванђеље јесте не само најстарија него и најлепша српска књига средњег века. Њене језичке особине показују да је српска редакција старословенског језика добила завршни облик.
Српска редакција (или рецензија) настала је на исти начин као и дуге редакције старословенског језика, бугарска, руска, македонска, хрватска: прилагођавањем језика старословенских текстова домаћем (из)говору. Књижевници су, преписујући споменуте текстове, изостављали све оне знакове за које нису постојали гласови у њиховом говору или су их мењали сагласно променама извршеним у живом језику. Дефинитивно уобичајене током 11. и 12. столећа, те су редакције постале језици словенских средњовековних књижевности. Оне све чине заједнички црквенословенски језик, чија се српска варијанта у науци назива српскословенским (док се назив старословенски – негде проширен у староцрквенословенски – употребљава за изворну верзију тог језика).
Упоредо с тим језиком, иако у много мањој мери, користи се и говорни језик, нарочито у правним документима, тако да је за српску, као и за остале црквенословенске књижевности средњег века, карактеристична диглосија (двојезичност). У Србији је током читавог средњег века говорни језик (који се у науци назива старосрпским) у функцији књижевног био сасвим споредан, за разлику од Хрватске и Босне, где је народни говор врло рано почео преовлађивати у писаним споменицима и постепено потискивати црквенословенски.
О раним почецима књижевног рада у зетско-захумском приморју говори и латински спис из друге половине 12. столећа RegnumSlavorum(Краљевство Словена), односно Летопис попа Дукљанина, како се овај спис – преведен, по изјави анонимног аутора, католичког свештеника из Бара, са словенског изворника – обично назива. У то дело ушли су у скраћеном облику и неки ранији списи од којих се посебно спомиње књига о подвизима св. краља Владимира. Дукљански летопис излаже, у облику родослова владара, историју наших земаља од доласка Словена до средине 12. столећа. Он је, нарочито у првом делу, пун поетских прича и легенди – прича о љубави и страдањима Владимира и Косаре најлепша је и најпознатија од њих – у којима налазимо препричана народна предања а можда и трагове ишчезле епске поезије. Други део списа, где је реч о догађајима из ближе прошлости, одликује се снажним осећањем стварности, тако да ово дело – написано на рђавој латинштини и, уз то, мисаоно и стилски крајње сиромашно – сведочи о свом времену живље, потпуније и, упркос легендама и огрешењима о фактографију, веродостојније од већине других, уметнички и културноисторијски значајнијих дела наше старе књижевности.
Темељи средњовековне културе
Сачувани споменици из најранијег раздобља наше писмености откривају правац српске културне оријентације у раном средњем веку. Смештени на подручју које је некада пресецала граница између две подељене половине римског царства, Срби су се извесно време колебали између Истока и Запада, грчке и римске цркве, византијског и латинског културног утицаја. У почетку преовлађује западна оријентација, нарочито у приморским крајевима. Дукљанска хроника и Мирослављево јеванђеље, два најзначајнија књижевна споменика преднемањићке епохе, мало се разликују од сличних радова на Западу. Тек од Стефана Немање и његових наследника почиње чврсто верско и културно везивање Србије за Византију, али чак ни тада нису прекинуте везе с католичким Западом. У Србији је, у приморју, уз православну, стално постојала и католичка црква. Преко ње и приморских градова струјаће западни утицаји према унутрашњости Балкана и даље на исток.
Византијска културна оријентација била је ипак пресудна у свим областима нашег духовног живота па и у књижевности. Везаност за Византију испољила се на самом почетку словенске књижевности у личности њеног оснивача Ћирила, једног од најчувенијих Византинаца свога доба. Све до своје пропасти, па и после тога, Византија ће остати пресудан чинилац у целокупном духовном животу свих православних Словена.
Старословенска књижевност започела је преводима – и тај вид активности остаће најважнији и касније, у свим књижевностима црквенословенског круга. Највећи део наше старе библиотеке чинила су дела преведена с грчког језика. Основни библијски списи добијени су још у ћирило-методијевској епохи. Тај фонд касније се све више увећавао, у почетку искључиво делима ранохришћанске књижевности, да би у каснијим временима у њега ушла и поједина дела из византијске или, чак, западноевропске ризнице. Наша средњовековна преводна књижевност показује такво богатство и разноликост да се у односу на њу оригинално стварање једва примећује. Она обухвата најпре библијске списе, затим апокрифну литературу, хагиографије, духовно песништво, црквено беседништво, белетристичку прозу, посебно романе и приповетке, историографију, правна дела, богословске списе и дуге видове учене књижевности.
Основна књига средњовековне хришћанске културе и на Истоку и на Западу била је Библија, велики зборник списа различитог карактера сабраних у два дела који се називају Стари завет и Нови завет. Први део садржи предања, историју и религиозно учење Јевреја, а други говори о животу Исуса Христа, о његовом религиозном учењу и о његовим ученицима и следбеницима. За све хришћане Библија представља свету књигу, те је стога називају Свето писмо. У средњем веку Библија код нас није постојала као јединствена књига, већ су библијски списи приређивани у складу с њиховом употребом у црквеном богослужењу. Од старозаветних списа у нашој књижевности највише су били присутни Псалтир, збирка псалама, односно религиозних химни, молитава и песама приписаних израиљском цару Давиду, и Приче Соломонове, збирка пословица, афоризама и мудрих изрека приписаних Давидову сину, цару Соломону, а од новозаветних – Јеванђеље, које у четири званично признате верзије (чији су аутори јеванђелисти Матеј, Марко, Лука и Јован) излаже житије Исуса Христа и његово учење, теАпостол, који садржи повест о Христовим ученицима (Апостолска дела), и њихова писма, у којима се тумачи и развија Христово учење (апостолске посланице). Те књиге, а нарочито Јеванђеље и Псалтир, које су свакодневно читане и слушане у цркви, представљају угаони камен средњовековне културе, основицу хришћанског погледа на свет, главни извор и узор средњовековне књижевности.
Апокрифи или лажне, „отречене“ књиге, јавили су се у сенци библијских списа и свуда у хришћанском свету, па и код нас, привлачили су читаоце како због фантастике, у којој има доста фолклорног, тако и због тежње да ликове сакралних списа, апстрактне и идеализоване, спусте на земљу, да им придају људске особине. Разне визије и апокалипсе, старозаветне и новозаветне (Откровење Енохово, Откровење Варухово, Виђење Богородичино и др.), апокрифне посланице, лажна јеванђеља и др. извршили су снажан утицај на народна схватања и веровања и оставили трагове како у усменој традицији и писаној књижевности тако и у уметности, посебно у сликарству.
Док су апокрифи настали као антитеза службено посвећеним или канонским списима Старог и Новог завета, житија светаца илихагиографије непосредно се надовезују на новозаветне књиге те представљају продужетак библијске „историје“. Заснована на хришћанској философији живота, тенденциозна и дидактична по својој намени, житија светаца, упркос томе, највише подсећају на белетристичке жанрове, приповетку и роман, те су и због тога била популарна код најширих читалачких слојева. Свеци различитих судбина, свеци ратници попут Ђорђа Кападокијског, свеци пустињаци као Антоније египатски, свеци просјаци какав је Алексије божји човек, свеци грешници, који су се покајали слично Павлу Кесаријском или Марији Египћанки, – важили су кроз векове као узорни ликови, витезови хришћанске врлине, чији су подвизи распаљивали машту младих читалаца и изазивали жељу за опонашањем. Случајевима Светог Саве, с почетка старе, и Доситеја Обрадовића, с почетка нове српске књижевности, речито говоре о тој опојности житија, којој се може наћи пандан само у витешким романима на Западу. У словенским литературама средњег века житија заузимају посебно место не само због омиљености код читалаца него и због утицаја који су вршили на домаће књижевно стварање. Нарочито је тај утицај био плодоносан у српској књижевности, у којој на хагиографској основи настаје најважнији домаћи књижевни жанр, „биографије“ владара и црквених поглавара.
У најужој повезаности с библијским и хагиографским списима стојицрвено песништво. Оно и по постању и по функцији има искључиво богослужбени, литургијски карактер. У основи свих врста литургијске поезије налази се молитва како главни облик комуникације с божанством. Историјски гледано, хришћанске обредне песме настављају се на псалме, старозаветне религиозне химне, које до краја остају основни део, окосница, сваке хришћанске службе и главни узор свих видова религиозних песама које улазе у састав службе. Срби, као и други православни Словени, заједно с обредом, примили су од Византије и текстове религиозних химни те су – надовезујући се на њих и верно следећи прихваћене узоре и правила – за потребе нових, националних култова стварали своје службе, своју црквену поезију. У српским приликама управо црквено песништво, заједно са хагиографијом, показало се као најплоднији од свих жанрова прихваћених из византијске књижевности.
Црквено беседништво, нарочито дела Јована Златоустог и других беседника 4. столећа, које је названо „златним веком“. Хришћанске проповеди, Григорија Ниског, Григорија Назијанзина, Василија Великог, одиграло је велику улогу како у моралном и философском образовању хришћанског човека тако и у обликовању средњевековне књижевности. Преко беседа црквених отаца наши стари писци дошли су у посед богате ризнице стилистике и реторике античког доба. Наш средњовековни књижевни израз развио се на темељима двеју великих стилских традиција, библијске књижевности, посебно псалама, с једне, и античке реторике, с друге стране.
Уз духовне, јавили су се и световни жанрови, приповетка и роман. Код нас је био преведен велики број приповедака источњачког и византијског порекла: Царица Теофана, Премудри Алкир, Еладије, Врачи др.; затим духовни, морално-поучни роман Варлаам и Јоасаф, чије је порекло индијско а до нас је допро преко Византије, са христијанизованом легендом о Буди и основи; потом роман о животињама Стефанит и Ихнилат, такође индијског порекла, из староиндијске књиге Панчатантра, добијен посредством Арапа и Византије; легендарне повести с темама из античке историје Роман о Троји и Роман о Александру. До нас су допрли, иако нису сачувани у наши изворима, и западни витешки романи: Тристан и Изолда, Бово од Антоне, Ланселот. Романи су се преко наших превода ширили даље на исток, у Русију, а српска варијанта Александриде доспела је чак у Грузију. Међутим, ма колико да су та дела била радо читана у нашој средини, ма колико да су имала одјека у нашој старој књижевности и оставила трагова у усменом стваралаштву, нарочито најомиљеније од њих, Роман о Александру, она нису имала већег утицаја на изворну књижевност, нису покренула стварање домаћих романа и приповедака. Наша оригинална књижевност у средњем веку нема белетристичке прозе а једва да има и поезије изван религиозног култа; естетска димензија у њој јавља се више као узгредни резултат него као основна одредница књижевног стварања.
На прелазу између белетристике и учене прозе стоји Физиолог, једна од најомиљенијих књига средњег века, присутна у свим књижевностима Истока и Запада. Физиолог је нека врста средњовековне зоологије, „животињски еп, како су га неки називали, који садржи алегоријско-моралистичке описе разних животиња, стварних и фабулозних, дате питорескним стилом пуним фантастике и симболичних слика. Књига представља ризницу митско-бестијаријских симбола, који чине један од главних састојака средњовековног књижевног и уметничког израза. О њеној распрострањености и омиљености у нашој средини говори не само велик број сачуваних рукописа него и присутност појединих њених симбола у старој књижевности, сликарству и пластичним уметностима.
Значајно место у преводној литератури заузимају учена дела. По тврдњи Павла Поповића, „све науке које су цветале у византијској и старохришћанској области – догматика, полемика, егзегеза, мистика, духовно беседништво, граматика, земљопис, историја, право, философија итд. – сусрећу се у нашој средњовековној књижевности, и у њој су заступљене великим бројем дела“. По распрострањености и јачини утицаја на домаће књижевно стварање и на формирање средњовековног погледа на свет издваја се рановизантијска патристика, духовно беседништво 4. столећа, о којем је већ било речи, затим долази богословска књижевност и разни морални списи, а од световних жанрова треба истаћи богату историографску литературу, преводе дела византијских хроничара Хамартола, Зонаре, Манаса и др., правничка дела итд. Преко тих превода у нашу књижевност средњег века ушле су, поред хришћанске мисли и теологије, и велике тековине античке цивилизације, а пре свега реторика и философија, без чијег се разумевања не може схватити ни оригинално књижевно стварање.
Античка философска мисао у ранохришћанској и византијској рецепцији била је доступна и нашем читаоцу, који је, као што сачувани рукописи показују, могао читати о првобитном хаосу и елементима, простору и времену, телу и души, сазнати шта су о том и другим питањима мислили велики антички философи. Он се могао упознати с највећим философским школама старог века, и тако у свој религиозни поглед и израз унети богате али расуте комадиће античке философске традиције. Философија је била у служби теологије, али се ни теологија није могла замислити без философије. Како је цела средњовековна књижевност израсла на теолошкој основи, то је и философија постала њен обавезни и неодвојиви део. Сви књижевни родови, од слова и житија до религиозне химне, били су прожети философијом.
Књижевност епохе Немањића
Српски летописци познога средњег века увек су на почетке српске историје стављали Стефана Немању и његовог сина Саву, заборављајући тако на владаре и државе који су били пре њих. Делатност ове две личности донела је у српској историји преокрет с далекосежним последицама. Немања је ударио темеље јединственој српској феудалној држави, у коју су ушле раније самосталне или полусамосталне области Рашка, Зета, Травунија и Захумље. Та државна творевина, коју ће његов син Стефан Првовенчани подићи на ранг краљевства, одржала се под династијом Немањића око два столећа, стално ширећи своје границе да би се на врхунцу своје моћи, под царем Душаном, прогласила за царство Срба и Грка, а под династијама које су наследиле Немањиће трајала је још око сто година. Као што је Немања творац јединствене српске државе, тако је његов најмлађи син Саве утемељитељ самосталне српске цркве и њен први архиепископ. Он је дао завршни облик ономе што је већ започео његов отац: стварању домаће, народне црквене организације. Немања је подигао велик број манастира и тиме пружио пример који ће следити сви његови наследници. Ти манастири постаће огњишта и расадници књижевне делатности. Многи су, уз то, архитектонска здања изузетне лепоте (Студеница, Грачаница, Дечани и др.) и сви су изнутра живописани зидним сликама, фрескама с религиозним мотивима, од којих неке иду међу највише домете европског сликарства у средњем веку (нарочито фреске Сопоћана, Милешева, Грачанице и др.). Највећи утицај на развој српске средњовековне културе и књижевности имао је манастир Хиландар у Светој Гори, духовном средишту православног света.
Књижевност средњовековне Србије тесно је повезана с успоном државе Немањића и њеном даљом судбином. Та књижевност била је по својој форми духовна, религиозна. Њени су творци, с малим изузецима, црквена лица, калуђери, а нека од њених највреднијих дела створена су у интернационалној монашко-аскетској клими Свете Горе. Ипак, њен основни покретачки мотив био је политички, а не религиозни. Скоро сви наши стари књижевници, надовезујући се један на другога, стално су обрађивали једну исту тему, историју српске државе и цркве, као да пишу једну јединствену књигу чији су јунаци владари и црквени поглавари. Основна књижевна врста била је биографија. Она је настала на основу светачких житија, хагиографија, тиме што се у ову форму старохришћанске литературе стално уносила политичка, историјска садржина. Услед тога се она мењала, саображавала постављеним циљевима, добијајући све више домаће, српско обележје. Истом циљу, утврђивању основних установа феудалног друштва, државе и цркве, служиле су и све остале књижевне врсте: похвале, литургијске химне, хронике, летописи, хронографи, родослови итд. Тек у позном средњем веку јавиће се поједини књижевни текстови најчешће мањег обима, који на непосреднији начин изражавају личност својих аутора.
На почетку те књижевности, као њена пролегомена, стоји један правни спис, Хиландарска повеља, издата у две верзије, прва од Стефана Немање (тада монаха Симеона), 1199. године а друга од његовог сина и наследника Стефана. У њој се, поред правних одредаба о даривању поседа Хиландару, укратко износи Немањина владарска и морална аутобиографија (односно биографија у другој верзији). Истакнута је Немањина улога обновитеља српске државе, његово освајање других земаља и, као супротност томе, његово одрицање од престола и опредељење за скромни монашки живот, у чему му је (што је истакнуто у другој верзији повеље) узор био син Сава. Ту је садржана основна идеја Немањина култа, коју ће сваки на свој начин развити Немањини биографи, његова два сина, Сава и Стефан.
Свети Сава (око 1175-1235), односно најмлађи Немањин син Растко, који је као монах добио име Сава, био је први српски архиепископ, просветитељ и писац. Као младић напустио је очев двор и отишао у Свету Гору. Касније му се придружио отац, као монах Симеон, и уз његову помоћ подигао манастир Хиландар. По повратку у Србију, након очеве смрти, најпре као игуман манастира Студенице а затим као оснивач и први архиепископ самосталне српске цркве, развио је велику активност на уређењу црквеног живота, подизању културе и просвећивању народа. После смрти проглашен је за свеца. Сава је творац наше старе биографије као жанра, писац прве литургијске химне и зачетник српског средњовековног законодавства. Од њега потичу први манастирски типици (правилници) и први црквени закони. Његово главно дело Живот господина Симеона више је повест о владару који се одриче престола и постаје монах него целовита биографија. Обухваћене су само последње, монашке године Немањина живота. Ранији живот изложен је сажето на два места, на почетку и на крају списа, у првом случају с политичког а у другом с морално-религиозног становишта. Две контрастне биографске скице, које иначе обилују драгоценим подацима, чине историјски оквир приче о монаху Симеону, у којој се у истом антитетичком смислу издвајају два догађаја развијена поступно, на сценско-дијалошки начин – одрицање од престола и смрт. Оба пута јунак је окружен блиским људима које заувек напушта. У првом случају он се појављује као владар који пред народом и наследницима изриче своју последњу вољу, а у другом – он је човек, слаб, немоћан, на самрти, који упућује речи утехе свом сину и окупљеним монасима. Сцена умирања најснажнија је и уједно најпотреснија у целом делу. Некадашњи владар очекује смрт у стању крајње скрушености. Он лежи на рогозини, увијен у погребну расу, с главом на камену. Призор је приказан топло и непосредно, осећа се бол растанка двају бића, оца и сина, које је везивала најдубља љубав. Непосредност и једноставност казивања и мајсторство композиције главне су одлике Савине повести о очеву монашком животу, која због тога, као и због готово потпуног одсуства хагиографских елемената (то је једино наше житије без чуда), стоји усамљено међу нашим старим биографијама.
Други српски биограф Стефан Првовенчани (владао 1196-1227) био је владар васпитан у византијском духу, љубитељ књижевности и, уз то „врло разуман и вешт приповедалац“, како је о њему рекао Савин биограф Теодосије. Његово дело Живот и подвизи светог Симеона (око 1216) јесте прва наша целовита биографија, у којој је обухваћен сав Немањин живот, од рођења до смрти, као и догађаји после смрти у којима се испољила његова натприродна моћ. У интерпретацији Првовенчаног Немања губи људске црте, које су толико видљиве у Савином спису, и постају инструмент божанства, светитељ, чудотворац, божји изабраник. Све победе које је извојевао као владар као и успеси његовог наследника, аутора списа, објашњени су на исти начин: божанским уплитањем у историјска збивања, чудима. То виђење Немањиног лика и српске историје доследно се протеже кроз цело дело. Стефан пише свечаним, панегиричким стилом, у његовом поступку тријумфује средњовековна тежња ка апстраховању, идеализацији и спиритуализацији стварности. Код њега је незамислива онаква животна и људска потресна ситуација каква је сцена Немањиног умирања у Савином спису. У његовом излагању, које је стилизовано према моделима из Библије, једва се назиру контуре реалних догађаја. Чувена сцена откривања богумила – у којој се на државном сабору појављује жена неког велможе да оптужи мужа јеретика – готово да је једини изузетак. Уместо реалних описа код њега имамо обиље поређења, библијских аналогија, реторски перифраза, симболичних тумачења и, нарочито, развијених поетских слика које чине главни украс његовог књижевног израза.
Започета биографијама оснивача државе, књижевност немањићког доба наставља се биографијама оснивача цркве. Савих лик књижевно су обликовала два светогорска монаха, Доментијан и Теодосије. И један и други написали су Живот светог Саве, две књиге, најопсежније у нашој средњовековној књижевности, које стоје у специфичном односу: Теодосијева је написана на основу Доментијанове. Исти је јунак, исти су догађаји, испричани по истом реду, па опет – тешко је наћи две књиге које се међусобно толико разликују!
Доментијан, „последњи ученик Светог Саве“, како је себе назвао, јеромонах манастира Хиландара, у свом Животу светог Саве (1254) угледао се на Првовенчаног, развијајући даље његове погледе, његов поступак и стил. Основне чињенице из Савина живота он износи јасно и прегледно, али без тежње к наративном развијању појединости. Догађај за Доментијана није важан сам по себи, он је само повод за откривање више, божанске сврхе делатности главног јунака. У своје излагање он стално уноси перспективу целине, у сваком догађају из биографије свог јунака види цео његов прошли и будући живот. Тиме се сам догађај потискује у задњи план или се сасвим занемарује, а у први план се ставља значај личности јунака и смисао његове делатности. Тако се наративна структура преображава у симболичку, која је стилистички остварена разним средствима. Од њих треба посебно истаћи два: библијске паралеле и цитате те светлосне симболе. Првим поступком остварена је библијско-хришћанска перспектива, а другим се у причање уноси перспектива надисторијског, натприродног, божанског света. Особеност дела је у овом другом, у светлосној симболици. Симболи као што су: сунце, звезда Даница, зрака, светилник, надземаљска светлост, провлаче се доследно кроз цело дело, откривајући нам његов најдубљи смисао и суштину. Савин животни пут симболички је представљен као кружење сунца од истока на запад, од Свете Горе, у којој је започео свој духовни живот, до његова отачаства, уз које стално иде епитет „западно“. Доментијан је с правом назван песником светлости. На страницамаЖивота св. Саве осећа се она иста озареност светлошћу која је присутна на монументалним фрескама Сопоћана, манастира који је у то време подигнут.
Мање је значајно друго Доментијаново дело, Живот светог Симеона, настало претежно компилацијом Немањине биографије од Првовенчаног и Савина од самог Доментијана.
Други Савин биограф, Теодосије, историјски је скоро непозната личност. Био је светогорски монах и, вероватно, Доментијанов ученик. ОсимЖивота светог Саве (пре 1292), од њега потиче још један хагиографски спис, Живот Петра Коришког, затим реторска Похвала Симеону и Савии шест литургијских химни. Већ на основу самих наслова Теодосије се показује као наш најразноврснији и најплоднији средњовековни књижевник.
Иако као химнограф заузима прво место у нашем старом духовном песништву, Теодосије је превасходно приповедач. Његова два житија представљају несумњиво највеће домете нашега средњовековног приповедачког мајсторства. Иако је, нарочито у Савину житију, био спутаван грађом коју је обрађивао, а у оба – хагиографским шаблонима којима је остао веран, Теодосије је умео превладати и једну и другу препреку и наметнути се лаким, течним, живописним, понекад драматичним и увек психолошки обојеним причањем, што га је, с једне стране, учинило најпопуларнијим писцем у средњем веку, а с друге му обезбедило све похвале модерних проучавалаца, чак и онда када ови нису показивали ни мало наклоности према другим старим писцима. Неки књижевни историчари називали су га романсијером а његовЖивот светог Саве романом. Епизода о Савином бегу у Свету Гору и о потери за њим, узбудљива и занимљива, исприповедана је са смислом за поступно, драмско развијање акције тако да, доиста може подсетити на поглавље из каквог романа.
Упоређен с Доментијаном и другим старим биографима, Теодосије делује готово реалистично. Његов Сава изгубио је нешто од свог надземаљског лика којим га је украсио Доментијан и, упркос томе што је идеализован, постао је некако стварнија личност. Његови поступци су не само религиозно-морално него и психолошки мотивисани. Он није ни тако монолитан као код Доментијана. У њему се, не једном, боре супротни мотиви и тежње: с једне стране, вуче га љубав према Светој Гори и монашким животу, који је приказан као идилично „тиховање“ („млчаније“), а с друге стране, дужности према отаџбини намећу му обавезе које му не допуштају да живи онако како би хтео. Савина делатност у Србији, његова настојања да просвети народ, да утврди веру и уведе „добре нарави и обичаје“, дата је такође с доста појединости на основу којих се много више него из других старих списа назире друштвени живот тог доба.
Теодосијев приповедачки дар још је потпуније дошао до изражаја у његову другом делу, у Животу Петра Коришког, које је краће и мање познато од претходнога, али по својим чисто књижевним квалитетима нимало не заостаје за њим. Пишући о анонимном пустињаку, Теодосије није био спутан историјским обзирима као што је био кад је писао о првом српском архиепископу, те се зато могао до краја препустити својим приповедачким склоностима и створити дело којем по драматичности збивања, животној веродостојности и психолошкој продубљености нема равна у нашој старој књижевности. Лик главног јунака приказан је у драматичним односима – према својима, мајци и сестри, према себи, према богу. Ни у једном другом нашем делу није с толико снаге дата драма средњовековног човека распетог између људског и божанског, између „грешних“ потреба тела и висока верског идеализма, који је остварљив само по цену умртвљења телесног у себи, аудодеструкцијом.
Упоредо са житијима развијала се и литургијска химнографија. Њу чине службе за новоустановљене култове домаћих светаца. Прва од њих јеСлужба светом Симеону од светог Саве. Након ње настало је неколико служби светом Сави. Од њих се снагом речитости и лепотом песничких слика издваја анонимна Служба светом Сави, настала поводом преноса Савиних моштију из Трнова у Милешеву 1237. Што је литургијска поезија заузела тако значајно место у нашој књижевности 13. столећа, трба захвалити пре свега Теодосију. Он је написао три службе, посвећене трима домаћим свецима, Симеону, Сави и Петру Коришком, и триЗаједничка канона, од којих је први посвећен Христу, Симеону и Сави, други, на осам гласова, Симеону и Сави а трећи – опет Симеону и Сави. Тих шест литургијских поема чине знатан део наше старе поезије. Оне су тесно повезане с Теодосијевим житијима, не само зато што је реч о истим личностима него и по дубљим законима стилистичког обликовања у једном и у другом жанру. Наше средњовековно црквено песништво не можемо изједначити с поезијом у данашњем смислу, али не можемо ни стару житијну прозу поистоветити с прозом у савременом значењу. И у житијима и у службама имамо ритмичку прозу, различиту од прозе каква је настала у новијим временима. Она је и у нашој средњовековној књижевности вршила истовремено функцију и прозног и поетског, што се нарочито види у житијима чији израз стално осцилира између два пола, прозно-наративног и реторичко-поетског. Историјски и биографски подаци често се у њима претварају у вишезначне симболе. У литургијским песмама ти симболи чине полазну тачку књижевног обликовања, при чему се догађаји или подразумевају, или се на њих алудира. У Животу светог Саве Теодосије приповеда како је млади Растко, под изговором да иде у лов на јелене, напустио родитељски дом и побегао у манастир. Исти писац у Служби светом Сави користи лов на јелене као поетски мотив, с особеним, симболичким значењем. У службама налазимо развијене слике, богатство метафора и симбола, великим делом преузетих из византијске поезије. Најбоље од њих уздижу се на моменте до истинског религиозног лиризма. Посебно је значајна светлосна симболика. Ње има највише код Теодосија и других химнографа 13. столећа, које је и у житијној прози и у сликарству обележено дубоким доживљајем светлости, али ће и у каснијој нашој химнографији као и у читавој средњовековној књижевности – светлосни симболи бити међу најзаступљенијим и, уједно, најдубљим значењима опскрбљенима.
И после Теодосија књижевност се развија у истим тематским и стилским оквирима. Највише се пишу биографије владара и архиепископа. Новина је у томе што су та каснија житија међусобно повезана и сабрана у једну књигу, у зборник, познат под називом Живот краљева и архиепископа српских архиепископа Данила II. У њему је садржано шест краљевских житија (Уроша, Драгутина, краљице Јелене, Милутина, Стефана Дечанског и Душана), од којих је последње, Душаново, недовршено, и десет житија архиепископа, од Савиног наследника Арсенија до Данила II, којима су додате три историјске скице „о постављењу“ првих патријараха. Житија су различитог обима, нарочито у архиепископском делу, где су, поред четири опширна, сва остала кратка, од неколико редова до три странице. Аутори су такође различити. Највећи део потиче од Данила: сва краљевска житија, изузев последња два, и највећи део архиепископских. Преостала су дело његових анонимних настављача, којих има најмање два, а можда и више. Међу њима је најзначајнији Данилов ученик – аутор житија Дечанског, Душана и самог архиепископа Данила. Њему највероватније припада и састављање житија у целину.
Данило је започео тамо где су стали биографи 13. века. Од њих је прихватио тематику и философију историје, књижевни облик и стил. Његов је главни узор Доментијан а преко њега и Првовенчани. Данилове су биографије „чиста реторска житија“ византијског типа. На Данила су се надовезали његови настављачи, посебно његов ученик.
Од појединачних биографија по вредности се издвајају три: Милутинова од Данила и Стефана Дечанског и архиепископа Данила од Даниловог ученика. Данилов Живот краља Милутина, који заузима средишњи положај у књизи, најопширнији је и уједно највише историчан од свих осталих животописа. То дело местимично, нарочито у партијама о ратовима које је водио Милутин, прераста у хронику владавине овог краља, који је од свих Немањића најдуже владао, био највећи ратник и уједно највећи градитељ задужбина међу њима. Данило је човек значајне књижевне културе, али без већег дара. Његово је приповедање без рељефности, његова реторика – без песничког полета. Њега талентом далеко надмаша његов ученик, који је написао две најлепше биографије зборника: Живот Стефана Дечанског и Живот архиепископа Данила II. Иако тежи да иде стопама свог учитеља, ученик је много ближи оној линији српске хагио-биографике чији су представници Сава и Теодосије. Као и они, Данилов ученик, је пре свега приповедач, с том разликом што њему недостаје емоционално-психолошка компонента која чини особеним два споменута писца. Његово казивање усмерено је на спољашња збивања; оно је више хроничарско, епско. Највише домете постигао је у описима масовних кретања и окршаја, у чему је показао изванредно осећање за географски простор, тако ретко код наших старих писаца. Две ратне епизоде из његових житија, битка на Велбужду иЖивота Стефана Дечанског и Данилово војевање с разбојницима изЖивота архиепископа Данила, заједно са сценом Немањине смрти из Савиног Живота св. Симеона, епизодом о Савином бегу у манастир из Теодосијевог Живота св. Саве и Животом Петра Коришког у целини представљају највеће приповедачке домете наше средњовековне књижевности.
Позни средњи век
Средином 14. века феудална Србија на врхунцу своје моћи проглашава се за царство Срба и Грка, а своју цркву подиже на ранг патријаршије. Но царство је било кратковеко. Убрзо после смрти првог цара Стефана Душана (1355) оно се почело распадати на самосталне државне области а смрћу његова неспособног наследника Уроша (1371), с којим је изумрла династија Немањића, оно је и формално престало да постоји. Затим долази турска најезда и у непуних двадесет година два страшна пораза: на Марици (1371), и на Косову (1389). Велики порази који су уследили после највишег успона изазвали су пометњу код савременика. Њихово расположење најбоље је изразио светогорски инок Исаија када је на преводу философских списа Псеудо-Дионисија Ареопагита, непосредно после Маричке битке, записао да је књигу започео „у добра времена“ а завршио је „у најгора од свих злих времена“. У шездесетак година после косовске битке, колико је још постојала, средњевековна Србија имала је раздобље блиставе обнове за време деспота Стефана, који ће донети можда највећи размах средњовековне књижевне активности, а затим ће уследити дуга агонија за време деспота Ђурђа и коначни пад, након његове смрти.
Знатне промене догодиле су се не само у политичкој сфери него и у културном животу и књижевном стварању. У Србији као и у другим земљама православног југоистока и истока Европе долазе крајем 14. и у 15. веку до изражаја неке тенденције у којима културни историчари виде предзнаке ренесансе. То су, пре свега, тежње к секуларизацији културе, зачеци индивидуализма, буђење интересовања за антику. Деспот Стефан, за чије су владе те тежње најизразитије, има у својој појави нечег што га одваја од ранијих, немањићких краљева и приближава га типу ренесансног просвећеног тиранина. Он је био заштитник културе и књижевности, иницијатор књижевне обнове у Србији свог доба. На његов позив у деспотовину долазе учени калуђери из Свете Горе и, смештени по разним манастирима, по деспотовој наруџбини преводе дела с грчког језика. „Ресавска школа“ у манастиру Манасији најважнији је центар преписивачке и преводилачке активности у деспотово време. Деспотова престоница Београд постаје такође значајно културно средиште. У њему живи и ради најзначајнији писац тог доба Константин Философ, који је, заједно с другим избеглицама из бугарских и грчких земаља, нашао уточиште у деспотовој Србији.
У односу на претходно раздобље та се књижевност издваја неким новим цртама као што су нпр. психологизам, историцизам, зачеци критичности. Писци се окрећу унутарњем, емоционалном свету човека, што доводи до својеврсне психологизације литературе. Та тенденција – приметна и код ранијих писаца, код Саве и, нарочито код Теодосија, који, не случајно, у ово време постаје популаран – нашла је подстицаја у исихазму, мистичном покрету који је у другој половини 11. века захватио не само Византију него и јужнословенске земље. Својим учењем о умној молитви као начину индивидуалне комуникације с богом исихазам је скренуо пажњу на човеков унутрашњи свет и допринео да у књижевности дође до нечег што бисмо могли назвати „скретањем ка унутра“. Главни представници ове струје су епископ Марко и Григорије Цамблак. Историцизам је супротна тенденција. Он се огледа не само у појачаном занимању за дела византијске историографије – која се нарочито у време деспота Стефана и, често, на његов лични захтев преводи и компилирају – него и у новом схватању српске повести. Превођење византијских историчара (Зонаре, Хамартола, Манаса) утицало је на стварање домаћих историографских врста: летописа, родослова, хронографа, у којима се српска историја излаже први пут као целина и у органској повезаности са светском историјом. Најпунији израз новог историцизма дао је Константин Философ у својој биографији деспота Стефана. И најзад, зачеци критичног односа према стварима најбоље показују да су на помолу нова времена, друкчија од ранијих. Упознавање с делима византијске учености отворило је нове видике нашим писцима и они се почињу на друкчији начин односити према традиционалним вредностима, правити поређења, изрицати судове, врло често и неповољне. Већ споменути инок Исаија поредио је словенски с хеленским језиком и из тога извукао готово просветитељски закључак – да су оба језика од бога добро створена, али, док је хеленски „од разних философа украшен“, словенски, услед недостатка „љубави к учењу“, није могао достићи сличног савршенства. Такав начин размишљања показује необичну сличност с оним како ће четири стотине година касније говорити Доситеј Обрадовић о односу српског језика према језицима „просвештене Европе“. У доба деспота Стефана и на његов подстицај учени монаси врше ревизију ранијих превода с грчког језика, „исправљање књига“, и у вези с тим износе своја запажања и оцене вредности тих превода. То су зачеци критичког и филолошког расуђивања о књижевности код нас.
Књижевност новог времена претрпела је и неке дубље, системске промене. Она губи најважнију одлику немањићке књижевности, њену монолитност. Распадају се велики књижевни жанрови и место њих долазе до изражаја мање форме, као што су слово, похвала, песма, посланица, запис. Књижевност се уситњава, дроби, али зато све више добија уметнички, поетски, лирски карактер, постајући више књижевност у модерном смислу.
Међу ауторима тих поетским текстова сусрећемо се први пут с именом једне жене. То је монахиња Јефимија (око 1349 – после 1405), пре замонашења жена деспота Угљеше Мрњавчевића. Од ње потичу два лирска, елегично интонирана састава: напис на иконици дарованој манастиру Хиландару, у којем је изразила матерински бол због смрти свог детета, и Похвала кнезу Лазару, извезена свилом на покрову за кнежев ћивот. Оба текста одликују се топлином и непосредношћу те личним, исповедним током. Песникиња говори мртвом кнезу као драгом пријатељу, којега је смрт удаљила, али није одвојила од најближих. Хваљена од средњовековних писаца Григорија Цамблака и Константина Философа као мудра жена, Јефимија ужива неподељене симпатије свих модерних познавалаца наше старе књижевности.
Јефимијина похвала кнезу Лазару спада у тематску скупину од десетак списа о кнезу Лазару, насталих у првим деценијама после косовске битке. О Лазару није написано целовито житије попут биографија немањићких владара, него већи број мањих списа углавном поетско-реторског карактера. Том својом цикличном природом лазаревски списи су пандан косовском кругу епских песма, с којима имају и низ тематских подударности. Са жанровског становишта међу њима се могу издвојити три типа: повесна слова, похвална слова и похвале. У повесним словима похвала кнезу мученику скопчана је с излагањем у реторском облику најважнијих догађаја из његова живота. Њих има највише, међусобно се углавном слажу по чињеницама које износе, али се разликују по опсегу. Најважнији од њих су: Слово кнезу Лазару од патријарха Данила IIIиПомен кнезу Лазару (назива се такође и Повесним словом) од непозната писца. У њима се говори о догађајима из кнежева живота који су готово сви ушли у народну песму и на начин који, и поред црквене реторике, подсећа на хероику епске песме. Средишњи драматични тренутак у њима није само битка него Лазарево саветовање с војводама, беседе у којима су садржане лепе, афористичке изреке о срамоти ропства и лепоти жртвовања за слободу. Другом типу припада Похвално слово кнезу Лазару од непозната писца, у ствари беседа држана на годишњицу Лазареве смрти, без ичег биографско-наративног. Од осталих списа разликује се и по радосном, победничком расположењу, у којем нема ни сенке трагике. О Лазаревом дану говори се као о радосном пролећном празнику када се спаја небо са земљом, а светлост обасјава „свега света куте“. У похвале, уз поменуту Јефимијину Похвалу кнезу Лазару, спада иНатпис на косовском стубу, који се приписује Лазаревом сину Стефану.
Деспот Стефан Лазаревић (1377-1427), владао од 1389. био је не само просвећени владар, књигољубац и мецена него и књижевник. О његову књижевном дару и уметничким тежњама најупечатљивије говори песничка посланица Слово љубве, нека врста песме у прози с акростихом, један од најлепших краћих књижевних текстова у нашој литературу средњег века. Посебно својство тог текста јесте лирска сугестивност. Говорећи о љубави, песник ништа не каже до краја, све остаје у наговештају који, као што је приметио Миодраг Павловић, „даје потребну елеганцију песничком тексту и обезбеђује тајновитост тананим осећањима“ израженим у њему. Песник је најодређенији кад говори о природи. Лирска сугестија тада прелази у дескрипцију. Слике које се нижу пуне су покрета, ширине и радосног доживљаја обнове природе. Кроз ово Слово деспота Стефана први пут се у нашој књижевности осећа свежи дах пролећа и љубави.
Уз споменуте, пажњу привлаче и неки други, углавном краћи текстови поетског карактера, настали у 11. и 15. столећу: Слово св. Сави Монаха Силуана из 14. века, једна од ређих старих песама, написана у византијском дванаестерцу, с наглашеним алитерацијама; Исповедна молитва непозната писца из друге половине 11. века, виртуозна вербална композиција, у којој се грехови ређају у бескрај али увек у складу са захтевима високоорганизоване реторске прозе; Повест о јерусалимским црквама и пустињским местима Никона Јерусалимљанина (1441), путопис написан поетским, елиптичним изразом, више симболичка визија него путнички извештај; Отписаније богољубно Јелене Балшић, кћерке кнеза Лазара, Никону Јерусалимљанину, једно од ређих сачуваних приватних писама из средњег века, одликује се високим стилским квалитетима; Надгробно слово деспоту Ђурђу непозната писца (1456), ламентација не само над умрлим владаром него и над судбином Србије и целог хришћанског света.
Биографије се пишу и даље, иако мање него раније. Уз дела мањег обима као што су: Живот инока Исаије непознатог писца с краја 14. и Живот патријарха Јефрема од епископа Марка с почетка 15. столећа, јавиле су се и две опширне биографије чији су аутори Григорије Цамблак и Константин Философ. Они су заједно с Димитријем Кантакузином најмаркантније књижевне индивидуалности 15. столећа.
Григорије Цамблак (1364-1419/20), немирна луталачка личност неизвесна порекла, оставио је трага у бугарској, румунској, српској и руској књижевности. У Србију је дошао 1402. и као игуман манастира Дечана остао у њој до 1406. За то време написао је неколико списа који припадају српској књижевности. Сказаније о св. Петки, опис преноса моштију светице из Видина у Србију, Живот Стефана Дечанског иСлужбу Стефану Дечанском.
Цамблаково најважније дело Живот Стефана Дечанског заузима посебно место међу нашим старим биографијама. У свом јунаку писац гледа не толико владара колико свеца-мученика чији је лик доследно изградио према исихастичком мистичком моделу. Исихастички појмови, као што су „умна молитва“, „мислене очи“, „неизрецива радост“, представљају полазну тачку у приказу личности јунака. „Мислене очи“, којима он непосредно општи с богом, стоје као антитеза његовим телесним очима, које је изгубио, светлост коју носи у себи супротстављена је мраку и насиљу што га окружују. Ниједан наш стари писац не говори тако огорчено о насиљу и насилницима, о онима који нарушавају мир, угрожавају човека и његове вредности, као што то чини Цамблак. Али, с друге стране, тешко је у читавој нашој старој књижевности наћи поетичнијег места од његовог описа манастира Дечана и његове околине.
По својим књижевним квалитетима Цамблаково Житије Стефана Дечанског спада међу најзначајнија књижевна остварења нашег средњег века. Његове вредности су психолошке, дескриптивне и, нарочито, артистичке. Проучаваоци су посебно истицали складност и лепоту његове композиције, јединство ефеката, меру која је постигнута у глорификацији јунака. Више него и за једно дуго средњовековно житије за ово се може рећи да је мајсторски грађено.
Константин Филозоф (умро после 1439) заузима централни положај у књижевности епохе деспота Стефана. Од његових дела најзначајнија суСказаније о писменах, прва наша филолошка расправа, и Живот деспота Стефана (1431), после Доментијановог и Теодосијевог животописа св. Саве најопсежнија наша стара биографија. Иако је прошао кроз исту књижевну школу као и Цамблак, Константин је друкчији писац од њега. Док Цамблак збивања посматра из унутарње перспективе, као психолог, Константин о њима говори превасходно као историчара. Његово дело чини завршну етапу у развоју наших старих житија од хагиографије ка историји. Деспот Стефан приказан је готово искључиво са световне стране – као витез и ратник, као мудри државник и просвећени владар, као градитељ градова, а не само манастира. Писац се уз то није задовољио да само изложи његов животопис већ је настојао да пружи што потпунију историју његова доба. Мноштво догађаја и личности врви на страницама овог дела. За књижевну историју нарочито су значајни помени о догађајима и личностима који су ушли у народну песму, између осталих о косовском боју и Милошевом подвигу. На Константина су утицали византијски хроничари и антички историци. На ове последње упућује нарочито његова тежња ка конкретном и појединачном, супротна апстрактности ранијих писаца, његов смисао за детаљ, ситуацију, за анегдоту, његово настојање да опише земљу и народ, да пружи податке о државном уређењу и друштвеном животу. Том страном Константин је близак модерном схватању историје. Другим пак својим особинама он је остао веран следбеник традиције. У једном старом родослову речено је за њега да је своје дело написао „плетеним и реторским речима“ и тиме је дата најбоља карактеристика Константинова стила. Компликовани, реторски украшени израз познат под називом стил „плетенија словес“ Константин је прихватио од ранијих писаца и развио га до крајњих могућности.
Најзначајнији писац друге половине 15. века јесте Димитрије Кантакузин. Као и Константин, он је световно лице. Док је Константинов рад везан за деспотову престоницу Београд, Кантакузин потиче из најзначајнијег рударског града Србије, Новог Брда. Написао је више списа, од којих се осебно издвајају следећа три: кратки Живот Јована Рилског, са занимљивим освртом на Маричку битку, који показује да је народна легенда о Урошу и Мрњавчевићима већ тада била уобличена, Посланица кир-Исаији његово најопсежније дело, религиозно-философски спис о смислу људског живота, и Молитва Богородици, поема која са својих 308 стихова представља најобимније дело у стиху у нашој старој књижевности. У основи те песме јесте драма спасења људске душе, средишњи мотив средњовековне књижевности и на Истоку и на Западу. Иако понешто монотона и развучена, она је истински значајно дело. У себи има нечег што подсећа на једну од најбољих песама наше нове књижевности, на Санта Мариа делла Салуте. И једна и друга садрже молитвено обраћање Богородици, обе почињу покајањем а завршавају се екстазом бесконачне радости. Из Новог Брда потиче још један писац друге половине 15. столећа, Владислав Граматик, састављач неколико опсежних енциклопедијских зборника и аутор занимљиве Рилске повести, у којој има реалистичких детаља из живота и суморних рефлексија о судбини балканских народа.
После пада Србије (1459) деспотска титула одржала се извесно време под суверенитетом угарског краља у Срему, где је живела многобројна српска емиграција. Те последње остатке српске државности пратила је и књижевност, која је још више него раније имала култно-политички карактер. Око манастира Крушедола у Фрушкој Гори ствара се култ последњих, „сремских“ Бранковића, о којима се пишу службе и кратка житија. Слично је било с последњим „деспотом“ Стеваном Штиљановићем, о којем постоји кратко житије и служба. У Срему је српски родослов допуњен родословом сремских Бранковића и Јакшића.
Емиграције појединаца и сеобе народа, које почињу у овим временима, биће најзначајнија појава у животу српског народа у наредних неколико столећа. Константин Михаиловић, војник деспота Ђурђа, затим на силу турски јаничар, после бекства од Турака емигрант у Мађарској а можда и у Пољској, оставио је дело Јаничареве успомене или турска хроника, сачувано само у пољским и чешким издањима, у којем говори понајвише о Турцима, о њихову животу и начину ратовања, али има у њему и доста података из наше историје као и занимљивих аутобиографских појединости. По сећању за конкретно, најближе Константину Философу, Јаничар је у свом изразу потпуно ослобођен реторичких украса и етикеције, што је спутавало стил Деспотовог биографа. Он пише онако како се у то време писало на Западу и како ће се више столећа касније писати у нас.
Књижевни рад под Турцима
После пада наших средњовековних држава под Турке (у другој половини 15. века) није престао рад на књизи. У првим вековима ропства, када је граница између Турске и хришћанских држава била удаљена од српских земаља, тај рад се одвијао у релативно стабилним приликама. Највећи део наше старе библиотеке сачуван је управо у рукописима који потичу из турских времена. У почетку томе је допринео и рани продор штампарства у наше земље. Прва наша ћирилска штампарија основана је у Црној Гори (1493), четрдесет година након Гутемберговог проналаска. Касније су настајале и друге штампарије српске књиге. У Венецији су радиле две такве штампарије: прва – Божидара Вуковића Подгоричанина и његовог сина Вићенца од 1519. до 1597, а друга – Јеролима Загуровића од 1569. до 1638. Из потоње је изишла последња наша стара штампана књига. Током 16. столећа јављале су се штампарије и по нашим крајевима, у Горажду, Грачаници, Рујну, Милешеви, Мркшиној Глави, Београду, Скадру, али оне су биле много краћег века. Те штампарије нису ипак могле задовољити све потребе за књигама. Оне се умножавају и даље највише на стари начин, преписивањем. Преписиване су чак и штампане књиге, нарочито касније када су се штампарије угасиле.
Оригинално књижевно стварање било је у великом опадању. Књижевно способних људи ипак је било. Случај једног српског калуђера из 16. века, Аниките Лава Филолога, који је због своје учености и књижевне вештине био толико познат да је позван чак у Русију да напише списе потребне за култ једнога локалног свеца, говори томе у прилог. Главни разлог књижевног опадања налази се у томе што је с нестанком наших држава књижевности изгубила свој главни и скоро једини предмет. Стога је мало нових дела. Настављен је рад на историографским врстама познога средњег века: хроникама, летописима, родословима и хронографима. Нарочито је значајан хронограф. Настао је у Русији средином 15. века. Први хронограф написао је, судећи по мноштву србизама, неки Србин (верује се да би то могао бити Пахомије Логофет, руски писац српског порекла). Хронограф је потом пренесен у српске земље (најстарији рукопис је с краја 16. века). Носио је наслов Повест од битија и од царствих всех народов. Поред светске историје од Адама до пада Цариграда, у њему се посебно излажу историје три словенска царства, руског, српског и бугарског (отуда назив Трицарственик). Писци су сачували и интересовање за савремене догађаје. У турским временима неговани су нарочито тзв. млађи летописи у којима се, у облику кратких бележака, говори о догађајима који су се збили у српским земљама и околном свету. Њима су слични записи које су на књигама остављали преписивачи и читаоци. Они су многобројни, има их на десетине хиљада, и потичу из разних времена али их је највише из доба надирања Турака и турске управе. У њима налазимо потресна сведочанства о тешким временима, „кад су живели зави завидели мртвима“ а у неким случајевима и дубоке изливе мисли и осећања њихових аутора.
Обнова Пећке патријаршије (1557) изазвала је известан полет како у књижевном тако и у уметничком стварању. У другој половини 16. столећа ради је дечански живописац Лонгин, од кога потиче и један песнички састав, Акатист првомученику Стефану, написан у најбољим традицијама византијске и српске химнографије. Лонгину неки приписују и Акатист св. Сави, настао, по свој прилици, у Милешеви, пре 1594. године када су Турци спалили мошти св. Саве. Дело је прожето снажним родољубивим осећањем: Сава је опеван као „светило што сву српску земљу просветли“.
Најзначајнији књижевни радник у епоси Пећке патријаршије био је патријарх Пајсије, који се налазио на челу српске цркве од 1614. до 1647. Био је неуморан књигољубац. Трагао је за старим књигама, скупљао их, повезивао, преписивао, допуњавао, тако да је захваљујући његову раду српска књига доживела читаву малу ренесансу. Он је значајан и као писац, а његово главно дело, Живот цара Уроша, јесте последња у низу наших старих владарских биографија. Писано у хагиографском стилу, ово дело се ипак разликује од ранијих житија: најважнији догађаји испричани су према народном предању, у излагању налазимо трагове не само домаћих него и страних писаних извора, осећа се, уз то, дах ширег, народног родољубља и наслућују времена устанка и широких покрета народа, што су се приближавала.
Уз Пајсија, у 17. столећу јављају се и други, махом анонимни књижевни посленици, од којих потиче више краћих списа; Сказанија о српским патријарсима, белешке о манастирима, описи путовања у Свету земљу итд. Један од најважнијих књижевних догађаја јесте колекционирање служби српским свецима у јединствену књигу названу Србљак. Први покушаји у том правцу учињени су још у 16. столећу, а најстарији препис књиге потиче из 1714. У Светој Гори, где су српски калуђери, поред Хиландара, држали и друге манастире, одржаван је известан континуитет књижевног рада кроз цео турски период. У другој половини 17. столећа у Хиландару живи Украјинац Самуило Бакачић, који преводи дела с руског на српскословенски језик. Књижевна средишта налазе се и по многим другим манастирима, у нашој земљи: у Св. Тројици, код Пљеваља, у Рачи на Дрини. Рачански калуђери одиграће значајну улогу у књижевној обнови до које ће доћи у новим историјским приликама, у првим деценијама 18. века.