Радош Бајић
Наше је било само да чувамо овце крај зелене јове и да дувамо у свирајку
Моја унука Софија ће ускоро напунити три године. Радознала је, много пита, најчешћа реч јој је: Зашто? Као и свако здраво дете тог узраста крупним очима упија свет око себе.
Због тога њених хиљаду зашто – мора имати хиљаду зато. На нека питања, ипак, тешко је одговорити. Недавно је са својим родитељима провела седам дана на селу, због чега се посебно радујем. Увек сам сматрао да је за непатворени, директни и изворни контакт са природом село у великој предности у односу на град. Поготову када су деца у питању или је макар донедавно било тако. Моја унука је овога пута пожелела да види краву која даје млеко. Ништа лакше – могло би се помислити, лако јој се може удовољити с обзиром на то да се налазе у једном од највећих села усред Србије. То је моја Медвеђа – оно исто село у којем сам и ја провео детињство, у којем ниси могао да прођеш сокаком од крда крава, телади, оваца и свиња, у којем си ма како да пазиш морао да угазиш у балегу.
Сада, пет деценија касније – мојој унуци нису могли да покажу како изгледа жива крава. Макар у комшилуку. У оним домаћинствима која су некада држала по десет и више говеда нема више ни улара. Штале су празне и аветињски покривене паучином.
Шта се то догодило са земљом сељака на брдовитом Балкану? Од Милоша Обреновића и Мише Анастасијевића, и много година пре и после Срби су испоручивали Пешти и даље на запад српско говече, свиње и козе – па од те зараде лили топове, куповали барут, со и петролеј и штампали речнике у Бечу. Како је могуће да ти исти Срби данас купују по пијацама шверцовано месо, ко зна одакле и када залеђено, па прокријумчарено однекуд из Аргентине или Бразила – и то обавезно преко Косова. То је онај део заробљене српске државе који је вољом светских моћника отет српском народу и који је, поред глобалних и геополитичких интереса, инсталиран тако да буде пацовски канал за сва зла и трансферни пут шверца и сваколиког белосветског криминала.
У исто то време, док је моја унука Софија боравила у нашем завичају, ја сам био удаљен преко двадесет хиљада километара, на крају света у далекој Аустралији. Запањен, имао сам прилику да видим непрегледне пашњаке са хиљадама грла стоке, оваца и крава.
Историјски гледано Србија је донедавно била земља крава, свиња, оваца. Са ливадама, пашњацима, здравом пијаћом водом и осталим природним ресурсима који се могу сматрати даром од Бога – наше је било само да чувамо овце крај зелене јове и да дувамо у свирајку. Међутим, шта се десило? Преласком са социјалистичке привреде, па и пољопривреде на тржишну по нашем патенту – поред осталих транзиционих болести радикално је осакаћено српско село. Сељак, препуштен сам себи са једностраним обавезама које само он има према држави, а држава према њему нема никакве, као и континуирана стратегија лако ћемо, без дугорочног, национално одговорног стратешког плана у аграрној политици учинили су да смо трајно уништили сточни фонд и искасапили један значајан ресурс о коме све озбиљне државе воде рачуна у првом нивоу приоритета.
Сувишно је наводити суморне статистичке податке колико смо рогате стоке имали на Пештери, на Ртњу, у Делиблатској пешчари – шездесетих и седамдесетих година – а колико имамо сада. Довољно је да возећи колима бацимо који поглед на пашњаке и пољане, на пример, поред Ибарске магистрале. Колико крава ћемо избројати од Лазаревца до Љига?
Бојим се да више имамо прстију на рукама. Да ли је неко одговоран за неумитност ових чињеница, и да ли он има име и презиме? Или у моралном и сваком другом смислу питање одговорности увек престаје са новим изборима, новим министром, новим шефом кабинета, новом секретарицом и губитком власти и ресора. Сви министри пољопривреде који су последњих тридесет година били на челу овог ресора – макар би ваљало да се стиде, или да се покрију преко главе. То што увозимо јабуке, парадајз и краставац – ’ајде де, али што морамо децу да водимо у зоолошки врт да би им показали краву и теле – тешко им се може опростити.