Autor: Ратомир Мијановић
ТРЕБИЊЕ – Кип Јелене Aнжујске, жене краља Уроша Првог Немањића, најљепши је украс бедема требињског старог града. Пред њега долазе млади заљубљени парови, оставе цвијет, ружу или олеандер, са жељом да њихову везу благослови света краљица.
Својом хуманошћу и просветитељском мисијом Јелена Aнжујска задужила је српски народ, а Требињци је славе олеандрима, које је краљица прва донијела на обале Требишњице. Француски географ и етнограф, путописац Лежан Гијом дивио се требињском пејзажу, а посебно оландерима.
– Дуж ливада, танка нит бистре воде жуборила је између зидова и омеђина, застртих ћилимима олеандера у пуном цвату. Нисам видио ништа љепше од тих малих пејзажа са олеандерима, који се често могу видјети на Пелопонезу… Олеандер је раскош ових неплодних брда. Многе друге земље обасуте даровима природе могле би им позавидјети на овом краљевском цвијету, који не цвјета нигде са више гордости него у том голом камењару – написао је Гијом приликом посјете Требињу.
Познато је да је краљица Јелена вољела цвијеће. Од ње је остала долина јоргована на Ибру, код манастира Градца, а у требињском насељу Придворци око дворца код старе кућице за одмор наилази се понеки олеандер. Застрти ћилими олеандра по обалама Требишњице, омеђинама и камењару које је описао Лежан као „долину олеандера“ у свом путопису из Требиња, сасвим сигурно су из доба српске краљице. Јелена Aнжујска, мајка краљева Милутина и Драгутина, владала је Захумљем, Далмацијом, Aлбанијом и Србијом три деценије од 1284. до 1314. године и имала је дворац у Требињу.
– Према Лежановом мишљењу куле дворца, бедеми, одбрамбени зидови и ровови нису претрпјели никакве промјене од 15. вијека. Историјски извори упућују да су од 13. вијека до доласка Турака крајем 15. вијека садашњи Придворци били административни центар требињских крајева – рекао је професор историје Миленко Игњатић и додао да се сматра да је краљица Јелена испред свог двора, изнад извора који никад не пресушује, саградила кућицу за одмор.
– Предање каже да су у дворцу у Придворцима постојале затрпане монашке ћелије, часна трпеза, монашки гробови и у дворишту округла камена крстионица за крштавање новорођене дјеце. Послије смрти краљице, монаси су настањивали ћелије у њеном дворцу све до великог рата између Отоманске империје и Венеције Морејског који је трајао од 1683. до 1699. године – рекао је Игњатић.
Године 1690. сва насеља око Требињског поља су била опустошена, а порушене су и напуштене монашке ћелије и дворац. У Придворцима се сада налази велика омеђина са лучно свођеном капијом са декоративним елементима изнад које је 1849/50. године уклесан арапски текст на каменим плочама.
Не постоје подаци да ли је на извађеном камењу био неки текст краљице Јелене. Натписа сада нема, али има кип Јелене Aнжујске, као симбол љубави. И дан-данас многе требињске балконе и дворишта красе олеандри, у част Јелене Aнжујске, а заљубљени парови цвијећем „оживљавају“ њен камени кип.
Светица
Млада и лијепа принцеза Јелена из чувене француске владарске куће, удала се за српског краља Уроша Првог око 1250. године. Била је једна од најзначајнијих личности средњовјековне Србије. Јелена Aнжујска је у народу остала упамћена као велики добротвор и прва жена ктитор у Србији. О њеном значају свједочи и чињеница да је Јелена Aнжујска прва жена о којој је написано житије. Она је и прва српска краљица која је проглашена светицом од стране српске православне цркве, иако није била Српкиња.