Изложба под називом „Икона, српска духовна и историјска слика” требало је првобитно да буде отворена у новембру прошле године. Па затим у јуну ове године. Међутим, стицај околности је хтео да се то деси баш сутра у 13 сати, у Галерији САНУ, тачно пред Велики петак. И, како каже аутор поставке, Андреј Вујновић, музејски саветник Историјског музеја Србије, испало је најбоље могуће и то није случајно. Јер, случај, како верује, не постоји.

Феномен иконе, као слике, одраза, лица – духовних врата ка Богу, на изложби коју су приредили Историјски музеј Србије и Галерија САНУ, у сарадњи са Народним музејом и Музејом Српске православне цркве, приказан је кроз стотину вредних експоната и то у две целине.

– Прва целина прати појаву иконе, њен историјат, повезан наравно са религијом и теологијом, из једне теоријске перспективе, од почетака из касноантичке цивилизације, затим кроз развојне фазе, оспоравања и прихватања, па до канонизације у оквиру Византијског царства и данашњих дана, када реч икона поприма потпуно нова значења у популарној култури. Али, у случају ове изложбе ред ће бити обрнут. Почећемо од примера из савременог доба, да би се дошло до почетака које сам поменуо, објашњава Вујновић.

Посетиоци ће, тако, како додаје наш саговорник, имати прилику да се упознају и са исходиштем иконописа од самог Исуса Христа и апостола и јеванђелисте Луке, како га представља хришћанска традиција, биће приказани различити приступи у раду, од једног уметника какав је Младен Србиновић, до иконописне школе каква је, рецимо, Жичка, а биће предочене и особености сликарско-академског израза који је икона имала у 19. веку, када је припадала више музејима него цркви, чији су примери радови Предића или Крстића. За приказ општих иконолошких тема употребљен је материјал који припада српској уметности Средњег века, пошто Србија припада оним земљама које су биле у зони свеколиког византијског утицаја.

Победа православља из манастира Ново Хопово, 17. век (почетак)

Сврха другог дела изложбе, који чине сачувани и доступни мањи оригинали, затим копије икона и на крају фотографије комплетних ликовних сцена, којима те иконе припадају, чиме се указује на њихов контекст, јесте да пружи комплетан увид у суштину српског иконописа, који, према Вујновићу, има следеће карактеристике:

– Пре свега, у садржај иконе и простор који она приказује, а то је подручје раја, бесконачности, онога другога, у нашем случају улазе наши светитељи, почевши, судећи према изворима који су до данас сачувани, са Светим Савом. Затим, друга специфичност јесте одређена наивност, посебно у почетку, јер су наши уметници учили од врхунских царских, византијских стваралаца. Немојте заборавити, најбољи сегменти византијског сликарства сачувани су у задужбинама српских владара, да кренемо од Студенице, преко Милешеве, до Сопоћана… И на крају, мада око тога постоје различита мишљења, поготово данас, од када су се наши иконописци извештили, може се приметити да је њихов приказ ликова био тврђи и донекле животнији.

Посебан сегмент на изложби чине иконе које су непосредно у вези са појединим историјским догађајима и личностима, попут оних које су у Србију слате из руских иконописних радионица поводом смрти кнеза Михаила Обреновића, крунисања краља Петра I Карађорђевића или НАТО бомбардовања 1999. године. Међу њима се налази и икона Светог Андреје Првозваног, коју је 1926. године за Музеј краља Петра насликао Урош Предић.

М. Димитријевић