Свет
Шта се крије у глави изгредника
Он је анационалан, фрустриран што не може да купи оно што многи други већ одавно имају
Какве ли им се мисли мотају по глави, ко су и какви су ти изгредници, каква им се будућност пише и како ће други и другачији од њих са њима да изађу на крај? То је питање које пред призорима рушења и пљачки у Великој Британији себи постављају обични, мирни грађани свих нација и разнородни стручњаци – психолози, социолози, историчари, криминолози…
Тек се назиру контуре портрета вандала осветљеног ових дана ватром на британском острву. Тај дечко (има и девојака, али много мање) не мора да буде из Лондона или Манчестера. Он нема нацију и може се појавити у Београду или Лиону, Ђенови или Хамбургу, носи капуљачу, прекрива лице марамом, куца на „блекберију” или другом типу мобилног телефона као да је професионални дактилограф, зна време и место кад нови тип „најки” патика стиже у продају. Он не напада самопослуге, сем ако му се нађу на путу: не треба му хлеб, а још мање млеко.
Главна мета у општини Хакни, на пример, јесу продавнице са мобилним телефонима и радње са спортском одећом и обућом. Успут, ако се заломи, може да страда парфимерија, а није лоше доћи до вискија, цигарета и вотке. Аналитичар Валтер Опенхајмер, који за шпанске медије објашњава нереде у Британији, уверен је да су то хорде без идеологије.
„За разлику од нереда у предграђима пре тридесет година, ови садашњи су много мање политични”, пише Опенхајмер и указује да је главна погонска снага бунтовника 21. века „фрустрација што немају пара да купе оно што многи други већ имају”.
Економска криза, којом се најчешће објашњавају мотиви за улични бој, није овога пута толико у игри. Према Опенхајмеру, проблеми младих из маргинализованих градских четврти старији су од четворогодишње светске кризе. Тешко је поверовати да је смањивање буџета, које у Великој Британији траје тек нешто више од годину дана, имало утицај на живот ових младића. Криза, међутим, може психолошки да утиче на групу: убеђење да је све лоше и да ће бити још лошије, кад помоћ за становање пресуши, кад центар за социјални рад затвори врата, да би се помогло банкама.
Али банке се не нападају. Уместо тога, рушилачки бес сручио се на једну стару зграду са намештајем, на пример. Она је успела да преживи бомбардовања у оба светска рата, али није преживела најезду младих у лето 2011.
Да ли су ови људи анархисти или нихилисти, како је то у први мах изгледало када је хаос завладао улицама британске престонице?
„Како можеш да изгубиш веру у ред и закон, у морал, сарадњу и солидарност, у сврху битисања, а да тако чврсто верујеш у ’најки’ дуксерицу, или у плазма телевизор”, пита се Зое Вилијамс у „Гардијану”.
Најновији модели телевизора такође спадају у робу без које се улични бунтовници не враћају кући. Алекс Хилер, стручњак за маркетинг и потрошњу у Пословној школи Нотингем, одговара да је данас „потрошња фалсификат друштвеног живота”.
„Рекламе промовишу земљу фантазије. Конзументи су људи који се осећају одсеченим од друштва”, оправдава их на неки начин Хилер.
Ако нису нихилисти ни анархисти, онда су сасвим сигурно криминалци, и место им је у затвору, изричита је порука британских власти, чије је огорчење тим веће јер им је угрожено августовско летовање. Али у затворима нема места, и то они знају. Већ су све ћелије пребукиране, многе су се тамнице затвориле ради уштеде.
Немачка тврди, бар из званичних извора, да такве муке њих не могу да снађу. Немачки министар унутрашњих послова Ханс Петер Фридрих каже да је код њих „социјална интеграција видно напредовала”. Нема, како је рекао у интервјуу немачким новинама, „социјалних напетости какве постоје у Енглеској или неким другим европским земљама”. У Немачкој, по њему, „постоји консензус о томе да насиље уперено против недужних људи не може да буде средство за остваривање сопствених интереса”.
У то су до пре неки дан још уверенији били Норвежани, па се показало да међу њима постоји Брејвик, спреман да хладнокрвно побије десетине невиних. И Французи су мислили да њихове шик-зоне неће никад нико демолирати. А поразбијале су их, пре годину-две, групе тинејџера из предграђа.
Све можете, поручују грађани Острва чија је имовина изгорела или опљачкана, само немојте да од њих правите романтичаре. Јер ће врло брзо покуцати и на ваша врата.