„Срам их било, остављају децу, а ја толико желим бебу”, само је један од коментара читалаца-парова који годинама не могу да имају децу, на јучерашњи текст о деци, остављеној у болницама. Већина неостварених родитеља спремна је да прође праву бирократску голготу која може потрајати и неколико година како би држали у наручју жељено дете. За једно дете, подобно за усвајање, у Србији се тренутно „бори” више од десет потенцијалних усвојитеља.

На нову породицу чека 60 малишана, а половина њих је на међународној листи за усвојење јер се за њих нису могли наћи родитељи у Србији. Чак 703 породица жељно ишчекује дете, подаци су Министарства рада и социјалне политике. Децу желе да усвоје углавном брачни и ванбрачни парови, али и 11 појединаца.

У првој половини ове године, нову породицу је добило 54 малишана, а 2010. године, усвојено је 101 дете без родитељској старања.

Многи се жале да процес усвајања детета предуго траје, али представници министарства кажу да је трајање процедуре дефинисано њеном сложеношћу јер је усвојење мера трајне породичне заштите детета без родитељског старања.

– У већини других земаља, та процедура је сличног трајања и усклађена је са разним међународним повељама, између осталог и са Конвенцијом о дечјим правима – каже Весна Текић, саветник у овом министарству.

Већина усвојитељских породица (95 одсто) жели здраво дете, што млађег узраста и сопствене националности. Баш ова чињеница донекле успорава овај процес јер је свако треће напуштено дете ромске националности, а велики број њих, има одређене сметње у развоју.

У нашој средини предрасуде о овој деци и даље постоје, потврђује Зоран Милачић, директор Центра за заштиту деце, одојчади и омладине у Звечанској улици.

– Све је мање предрасуда према деци ромске националности, али минималан је помак у прихватању малишана са сметњама у развоју. Уколико постоји и најмања сумња у здравље детета у будућности, потенцијални усвојитељи се колебају – објашњава наш саговорник и додаје да није лако бринути се о оваквој деци и да је неопходно да држава много више помогне породицама које одлуче да усвоје малишана са хендикепом.

Број напуштене деце је вишеструко већи од броја деце погодне за усвајање. Да би дете могло да стекне нову породицу није довољно да га биолошки родитељи оставе на улици, већ морају да буду лишени родитељског права.

– Да би дете без родитељског старања било усвојено, у одговарајућем поступку мора да се утврди да не може да живи са својим родитељима или сродницима. Судски процеси за лишавање права биолошких родитеља неретко дуго трају, па управо због те чињенице многа деца нису подобна за усвајање – објашњава Весна Текић.

У центрима за бригу о деци без родитељског старања први пут се срећу будући родитељи и дете. Упознају се и прилагођавају једни другима. Прво се срећу у прихватилиштима у којима дете борави, потом иду заједно у шетњу, и на крају га усвојитељи одводе кући на одређено време.

Неопходно је да будући родитељи још на теоретској обуци схвате да је реч о деци са евентуалним траумама због занемаривања или злостављања. Иако сви потенцијални усвојитељи желе што млађег малишана, по могућности бебу, по породичном закону, млађу децу могу да усвоје парови који имају највише 45 година, а старији могу да се брину о деци старијег узраста.

Дешава се да породице које желе децу раде мимо закона, па ступају у контакт са мајком детета која их означава усвојитељима. Овакве радње су незаконите, упозоравају у министарству, и не могу донети ништа добро ни потенцијалним усвојитељима ни детету.

———————————————-

Захтев за усвајање уз 12 докумената

Први корак приликом усвојења детета је подношење захтева за усвојење надлежном Центру за социјални рад. Уз захтев, будући родитељи подносе чак 12 јавних исправа на основу којих се утврђују њихов идентитет, држављанство, брачни статус, здравствено стање, материјалне и стамбене прилике. Сви ови документи траже се и у другим земљама, а како кажу у надлежном министарству, процедура усвојења готово једнако дуго траје и у другим земљама.

После тога, социјални радник, психолог и педагог, процењују општу подобност потенцијалних усвојитеља, а овај процес може трајати најдуже два месеца. Усвојитељи се обучавају и припремају за своју будућу улогу, а потом њихови подаци улазе у Јединствени лични регистар усвојења. Након тога, стручњаци центара за социјални рад бирају погодне породице за децу. Потенцијалним родитељима остаје само да чекају и да покушају да не буду строги приликом избора јер су сва деца на крају крајева – иста.