Datum: 15.01.2009 20:10
Autor: Ненад Симић
ДЕРВЕНТA – У малој, оронулој кући без струје и воде, у Дервенти, живи обољела осамдесеттрогодишња Aнђа Цвјетковић. Ова старица је прави примјер да несрећа никада не долази сама.
Минулог рата је њена кућа у дервентском селу Костреш до темеља срушена и запаљена, а након тога снашла ју је тешка болест, карцином коже.
Није нашла начин и људе који би јој помогли да обнови вољени дом, у који са великом жељом тежи да се врати.
– Више од 16 година избивам, без куће и кућишта. Самачки живим гдје нађем мјесто, само да ми на главу не пада снијег или киша – каже Aнђа.
Она каже да сања о томе како ће се вратити у своје село, на свој кућни праг, али је свјесна да то није могуће. Док су донатори за поправку кућа долазили у Костреш и одлазили из Костреша, Aнђа није никада била на списку за приоритет као самачко лице и без било каквог другог извора прихода за живот.
– Тражила сам ја, није да нисам, али увијек су говорили да сам ја самица и други имају предност. Надала сам се, надала, и ево и сад сам по туђем смјештају избјеглица. Немам никог свог, па ни тугу немам с ким да подијелим – рекла је Aнђа.
Живи од 41 марке социјалне помоћи и, каже, да јој не притекну у помоћ комшије Aдевија и Решо, који раде у Њемачкој, ни сама не зна како би преживјела. Aнђа говори да су је ову зиму спасили комшије и Центар за социјални рад, који су јој обезбиједили дрва.
– Јесенас Решо и неки Швабо су дошли и заградили да вода не иде у кућицу. Од влаге и воде ни животиње не би могле да овдје живе, а ја сам морала. Сад је боље, али и даље има мишева, а љети страхујем од змија – говори Aнђа.
Она каже да више нема наде да ће за живота дочекати неки удобнији смјештај.
– Немам свог дома и нигдје свог од рода ближег. Здравље ме не служи и кренуло је нагоре. Животарим захваљујући добрим људима, али није ово ни налик животу – каже Aнђа.
Пилићи
Старица Aнђа храни неколико пилића, које веже канапом за оструге да јој не би побјегли. Каже да јој пилићи прекраћују дуге, усамљеничке дане.