Да ли си кадгод размишљао, сине, да све што се дотиче тебе, дотиче се једновремено и Мене, јер све што се тебе дотиче, дотиче се зенице ока Мога.
Ти си драг у очима Мојим, бесцен, и Ја сам те заволео, па је зато за Мене нарочито задовољство да те васпитавам. Настави са читањем „Господ говори човјеку“
[lang_sr]
[/lang_sr]
[lang_sr]
[/lang_sr]
[lang_sr]
[/lang_sr]
[lang_sr]
[/lang_sr]
Бог је човјеку дао призив да буде свештеник стварања, што значи да цио свијет треба да прође кроз његове руке да би постао свијет Божији. Постоје двије димензије свештенства и обе дозвољавају човјеку да са успјехом остварује своју улогу као везивне споне између Бога и твари. Настави са читањем „Човјек као свештенослужитељ“
Човјек је умјесто да оствари заједницу са Богом, пренио центар приноса свијета са нетварног Бога на себе и тако пао у искушење самообожења. То је најдубље значење Адамовог пада. Настави са читањем „Посљедице Адамовог пада“
Да би створени свијет постојао и да би превазишао небиће потребно је да се нађе у заједници са нествореним Богом. Бог је човјеку дао велико назначење, да природи омогући другачији начин постојања од оног што има, будући да је створена. Настави са читањем „Адамов пад“
Хришћанска антропологија полази од тога да је човјек створен по икони и подобију Божијем. Ово учење се излаже у Старом Завјету, у књизи Постања (1,26) и на њему се заснива цијела хришћанска теологија. Настави са читањем „Човјек као икона Божија“
Једно од кључних питања хришћанске вјере јесте однос човјека према другим створеним бићима, а у тој перспективи и његов однос са Богом. Човјек је неријетко сматран за биће које је, због својих логичких способности, виши у односу на друга створења. Настави са читањем „Човјек између датости бића и слободе“