Аутор: o. Marko

Вријеме је Васкрсења, празника свјетлости, радости и пуноће Завјета Божијег човјеку и свијету кроз живот вјечни. Ова васкршња пјесма говори о смислу празника над празницима – Васкрсењу Христовом и васкрсењу нашем и дубоко је укоријењена у Светом јеванђељу и предању Цркве, као што су укоријењени и православни хришћани у Мостару од његовог настанка и још много раније у долини ријеке Неретве.

Својим Васкрсењем Христос Господ је сваком човјеку отворио врата живота и за сваког човјека побиједио је смрт и гријех. Зато је Васкрс празник неизмјерне радости, јер шта човјеку може бити важније и радосније од побједе над смрти? Свака друга радост којом се човјек обрадује јесте нека животна радост и њен је извор у суштини она прва неизмјерна и неизрецива радост.

Радост васкрсења и живота

Васкрсење Христово је чврст и живо активан коријен из кога расте стабло са безбројним гранама, које чине све народе свијета. Свака грана опет има гранчице и лишће и цвјетове и плодове. Смисао и циљ сваке гранчице јесте радост вјечног прољећа.

Том и таквом радошћу васкрсења и радошћу живота живјели су и дјелали хришћани Мостара вијековима. Откако је Херцег од Светог Саве Степан Вукчић Косача Хум и Захумље назвао Херцеговином и откако су Милорадовићи сазидали Житомислић, а слуга Божији Радин основао Мостар, овај град и ова долина са својим људима свједоче васкрсење. И у условима отоманског ропства херцеговачки митрополити, родом из Цариграда, заједно са вјерним мученичким народом исповиједали су васкрсење. Изрази и оваплоћења њиховог исповиједања васкрсења још су видљиви свједоци преко Старе цркве, старог гробља, житомислићке и мостарске школе, итд.

Слуге Божијег олтара: Јоаникије Памучина, Серафим Шолаја, Прокопије Чокорило, Леонтије Радуловић, Серафим Перовић,.. имали су живу вјеру живог Васкрслог Бога и живо су је посвједочили свом народу и њихов пуни и најјачи израз је преточен у велељепну Саборну цркву Свете тројице.

Касније су се на живом извору живе вјере, радости и васкрсења између осталих напојили и Aлекса Шантић, Владимир и Светозар Ћоровић, Aтанасије Шола, Јован Дучић те многи други, а велики који су истом том вјером направили мостарско културно и духовно чудо и Васкрс Мостара, ништа друго не радећи него свједочећи радост Васкрсења. Шантић исповиједајући Христа Богочовјека пјева: „и кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама“. Ови стихови нису ништа друго него исповиједање Васкрсења Христовог и васкрсења нашег. Сви су они на себи својствен начин осјетили и препознали у себи Бога Истинитога, који им је подарио таленат и инспирацију да препознају и опишу сву љепоту живота.

Скретање са „пута Богочовјека“

На нашу велику жалост прије протеклог рата ми смо као народ похитали за свакодневним и приземним, овосвјетовним и пропадљивим, скренули смо са „пута Богочовјека“ и изгубили радост васкрсења. Својим подјелама, завистима, свађама и другим промашајима (гријеховима) срушили смо све што се могло срушити, па и онај велелепни Храм Свете тројице. Они који су нас мрзили и мрзе само су били непосредни егзекутори. Aли, када се дно дотакне има се човјек од дна одгурнути и васкрсломе Христу, који и до дна ада силази, руку испружити и срце отворити и ускликнути као свети Серафим Саровски: „Христос васкрсе, радости моја“.

Васкрс не пада случајно у прољеће, у вријеме новог живота и нових сокова који теку земљом и жилама онога што је Бог себи на радост и нама на корист створио. Васкрс је побједа добра над злом, градње над рушењем, подизања над обарањем, узнесења над унижењем. Христова побједа извор је сваке људске побједе и идеја водиља којом човјек може да побиједи сваку недаћу и доживи потврду свог васкрсења на сваком кораку.

Настави са читањем „о. Радивоје Круља – Вријеме је Васкрсења“

Настави са читањем „Дан сјећања на Јасеновац“