Аутор: o. Marko

Порту Пећке патријаршије краси шам-дуд, посађен још у седмој деценији 13. века. Настави са читањем „Дрво из доба Немањића“

Српски краљ Милан Обреновић 13. децембра 1877. године одазвао се позиву Русије која је заратила са Отоманским царством и Србија је објавила други рат исламској царевини, иако се још није опоравила од пораза у првом.

Српска војска је убрзо потукла Турке и ослободила јужне српске градове Ниш, Белу Паланку, Пирот, Куршумлију, Прокупље и Врање. Рат је завршен јануара 1878. миром Русије и Отоманског царства у Сан Стефану на штету Србије, али су одредбе тог мира измијењене на Берлинском конгресу касније исте године. Србија и Црна Гора су признате као независне државе, а Србији је признато територијално проширење. Aустроугарска је добила мандат да окупира БиХ.

Ратна дејства

У овом рату турска војска пружила је неочекивано жесток отпор Русима код Шипке и Плевне, гдје се истакао турски командант Осман-паша. Послије руских успјеха у тим мјестима поново у рат је ушла и Србија. У други дио рата српска војска је ушла под командом генерала Саве Грујућа, подијељена у пет корпуса. Офанзива је била усмјерена према истоку и југоистоку. Заузети су Кула, Прокупље, Пирот, Ниш, Лесковац, Врање, а дио српске војске продро је до Грачанице на Косову. Кад су Руси прешли Балкан, Турска је, потпуно клонула, затражила мир. Примирје је склопљено у Једрену 17. јануара 1878. године, а потом и мир у Сан Стефану 21. фебруара.

Мир и посљедице

Санстефанским миром установљено је независно бугарско кнежевство, у чији је састав ушао већи дио Македоније, при чему су Османској империји одузете још неке територије у Европи, а Русији враћен дио пространства који су Турци освојили на азијском континенту. Овај мир није био по вољи Aустроугарској и Великој Британији, те је модификован на Берлинском конгресу исте године.

Главни аспект Берлинског споразума од 13. јула било је свођење територија велике аутономне кнежевине Бугарске на трећину од оних које је добила Санстефанским миром. Србија је добила независност и територијално проширење. Aустроугарска је добила право на окупацију БиХ и завођење мира и држање гарнизона у Новопазарском санџаку.

Стање створено Берлинским конгресом отежало је у највећој мјери успостављање сарадње између балканских земаља на одбрани заједничких интереса. Диобу санстефанске велике Бугарске Бугари су примили као тешку неправду. Сусједи Бугара, Срби и Грци, видјели су у истој тој Бугарској највећу опасност по свој национални опстанак.

Милан Обреновић

Краљ Милан Обреновић био је кнез од 1872. до 1882. године и први нововјековни краљ Србије 1882-1889. године.

Рођен је 22. августа 1854. у Марашешти (Румунија), на велепосједу свога оца Милоша, сина Јеврема Обреновића рођеног брата кнеза Милоша Обреновића. Отац Милана Обреновића је као страни најамник служио у румунској војсци и погинуо је у борби са Турцима код Букурешта 20. новембра 1861. По његовом рођењу родитељи су се разишли. Послије погибије оца, о њему се старала мајка која је водила раскошни живот аристократкиње, па је бригу о њему преузео рођак, кнез Михаило Обреновић. По сазријевању, кнез Михаило шаље га на школовање у Париски Лицеј.

Послије убиства кнеза Михаила Обреновића у Кошутњаку, на приједлог министра Миливоја Блазнавца за новог насљедника је проглашен Милан Обреновић, који је тада имао 14 година. У вријеме избора, пошто је био малољетан, умјесто њега је владало намјесништво све до 1872. године.

По стицању пунољетства, кнез Милан Обреновић је 1872. године преузео власт од намјесништва. На почетку своје владавине ослањао се углавном на војску, па је радио на њеном јачању. У спољној политици ослањао се све више на Русију.

Под притиском јавног мњења објавио је Турској рат 1876. године, али без довољно дипломатске припреме завршен је поразом Србије 1877. године. Исте године је поново ступио у рат на инсистирање Русије.

Одмах по проглашењу Милана Обреновића за краља Србије 1882. године, почео се нагло мијењати политички живот у земљи. У то вријеме почињу да се стварају политичке странке. Створене су буржоаске странке: Радикална странка, чији је вођа био Никола Пашић, Либерална странка са својим вођом Јованом Ристићем и Напредњачка странка као лична странка краља Милана.

Народ је почео да бива незадовољан владавином краља Милана. Бојећи се народног незадовољства, краљ Милан се позвао на право да оснује стајаћу војску и наредио да се покупи оружје народа и стави у магацине. Сељаци Тимочке крајине пружили су отпор у сакупљању оружја и по наговору радикалне странке одбили да предају оружје, што је додатно пољуљало његову власт.

На прослави Дана Краљевине 22. фебруара 1889. године, краљ Милан је објавио своју абдикацију. Силазећи са престола, краљ Милан је, по Уставу, одредио три намјесника, који су владали до пунољетства краља Aлександра.

Влада је 14. марта 1892. донијела закон по коме се краљу Милану забрањује боравак у Србији. Само у случају болести краља Aлександра, Милан је имао право да дође и да остане у Србији за вријеме трајања болести. У међувремену, краљ Aлександар је извршио државни удар и прогласио се пунољетним. Послије договора са сином, он се поново враћа у Србију 7. октобра 1897. Aлександар му је тада дао положај врховног команданта активне војске, а Милан је почео оспособљавати и осавремењивати.

Он се касније смртно разболио од упале плућа. Колико су били јаки болови, говори и податак да је у очајању често тражио револвер да прекрати себи муке.

У бунилу је често дозивао вукове, а једном је и тражио да га воде у позориште да гледа комад Раковског. Милан Обреновић је умро у Бечу, у 47. години.

Љубавни проблеми

Због љубавних авантура дошао је у буран сукоб са својом супругом краљицом Наталијом. Краљ Милан је вјеровао да му краљица ради о глави због њеног русофилства, а она више није могла да трпи његова невјерства. Послије бројних перипетија, дошло је до правно сумњивог развода 1888. године.

Покушај атентата

Непосредно послије завршетака српско-бугарског рата 1885. године, покушан је атентат на краља Милана на врло специфичан начин. Завјереници су успјели да се увуку у Двор и да истестеришу греде од његовог купатила. Само захваљујући будности стражара који су видјели подвалу, он се спасио.

Комитет Парламентарне скупштине Савета Европе усвојио Нацрт извештаја Дика Мартија, у којем се косовски премијер Хашим Тачи оптужује да је шеф албанске мафијашке групе одговорне за кријумчарење оружја, дроге и људских органа широм источне Европе. Настави са читањем „Косово је душа Србинова“

 Премијеру Косова Хашиму Тачију прети истрага Еулекса поводом навода да је умешан у трговину људским органима крајем деведесетих година, пише данашњи „Гардијан“, док лондонски „Тајмс“ истиче да је Косово „држава ужаса“. Настави са читањем „Ничија није до зоре горјела – Косово“